Краљевина Србија у средњем веку
Са Википедије
Краљевина Србија у средњем веку је термин који се користи у историјској науци за српску феудалну државу која се под Стефаном Првовенчаним (велики жупан 1196-1217, краљ 1217-1228) развила из Рашке 1217.године и трајала до 16.04.1346.године, када је за владавине Душана Силног (краљ 1331-1346, цар 1346-1355) уздигнута на ранг царевине односно постала царевина Србија или Српско Царство. Први период њеног постојања карактеришу мала проширења и унутрашња консолидација државе који су омогућили значајан продор на југ који је отпочео под Милутином (1282-1321) и наставио се под Душаном који је удвостручио своју државу. Током скоро 130 година постојања краљевина Србија је ратовала са свим својим суседима,али је њено ширење било готово искључиво окренуто ка југу на рачун Византије, док су остали сукоби готово увек били одбрамбреног типа. Паралелно са развојем државе развила се и црква која је под вођством Растка Немањића добила 1219.године у Никеји своју аутокефалност и уздигла се на ранг архиепископије, да би непосредно пре проглашења Царства 1346.године она била уздигнута на ранг патријаршије под Јоаникијем.Привредни развој се базирао на развоју рударства средином XIII века и трговачким везама,првенствено са Дубровачком републиком што је Милутину омогућило да се по сјају свог двора утркује са византијским царевима. Као и другде у Европи током средњег века, једино обележје култури давало је хришћанство што је довело до великог броја хагиографија у књижевност, манастирских оснивачких повеља и типика у области правосуђа,али је највиши домет достигнут на пољу фрескосликарства и сакралне архитектуре.Њен развој је ишао од рашког стила који је отпочео 1172.године и чији су најлепши представници Студеница, Хиландар и Жича, преко златног века српског фрескосликарства(1175-1275) у коме се истичу живописи Милешеве, Мораче, свети Апостоли и Сопоћани до вардарског стила, који је настао крајем XIII века под утицајем Ренесансе Палеолога. Фрескосликарство у овом периоду је рађено по узору на оно које се у то доба радило у Византији, тако да нема оне аутентичности и оригиналности које су карактеристичне за претходни век, али се та неоригиналност надомешћује у сакралној архитектури која у то доба ствара неке од најлепших својих представника,међу којима се истичу Богородица Љевишка, Краљева црква у Студеници, Дечани и Грачаница која се сматра за најлепши српски манастир.На пољу фортификационе архитектуре у овом периоду нема подизања монументалних утврда (попут Београдске тврђаве (чије је ширење започео Милутин) или Смедеревског Града),док световна архитектура остаје потпуна непознаница јер су њени трагови страдали и практично нестали у наредним вековима услед силних пљачки,рушења и дејства зуба времена.
[уреди] Краљеви Србије (1217-1346)
- Стефан Првовенчани (велики жупан 1196-1217,краљ 1217-1228)
- Стефан Радослав (1228-1233)
- Радослав је у јесен 1233.године услед побуне властеле напустио државу,а Владислав је крунисан почетком 1234.године.
- Стефан Владислав (1234-1243)
- Стефан Урош I (1243-1276)
- Стефан Драгутин (1276-1282)
- Стефан Урош II Милутин (1282-1321)
- Константин (1321-1322) је de jure био наследник,али су по Милутиновој смрти почеле борбе око власти са Стефаном и Владиславом ()
- Стефан Урош III Дечански (1322-1331)
- Стефан Урош IV Душан Силни (краљ 1331-1346,цар 1346-1355)
- Стефан Урош V (краљ 1346 - 1355 као очев савладар)
У процесу распадања српског царства Вукашину Мрњавчевићу је цар Урош (1355-1371) доделио титулу краља,тако да се његова држава може сматрати неком врстом de jure настављача краљевине Србије у средњем веку.
[уреди] Види још
| Претходник: Рашка |
Краљевина Србија (1217-1346) |
Наследник: Царевина Србија |
| Претходник: {{{пре2}}} |
{{{списак2}}} | Наследник: {{{после2}}} |
| Претходник: {{{пре3}}} |
{{{списак3}}} | Наследник: {{{после3}}} |
| Претходник: {{{пре4}}} |
{{{списак4}}} | Наследник: {{{после4}}} |