Стефан Урош II Милутин
Са Википедије
| Стефан Урош II Милутин | ||||||
| око 1253. — 29. октобар 1321. | ||||||
 Фреска из краљеве цркве у Студеници, око 1314. године |
||||||
|
||||||
| Краљ Србије | ||||||
|---|---|---|---|---|---|---|
|
||||||
| Порекло | ||||||
|
||||||
| Породица | ||||||
|
||||||
.svg.html){kind=small}
![Resim:Wikibar2.png [tr]](/tr/wiki/Resim:Wikibar2.png.html){kind=link}
Стефан Урош II Милутин Немањић (рођен око 1253[1][2], умро у Неродимљу 29.10.1321[3]) је био краљ Србије (1282—1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку[4]. Припадао је династији Немањића и био је млађи син краља Уроша I (1243—1276), млађи брат краља Драгутина (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316) и отац краља Стефана Дечанског (1322—1331).
Током његове четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. године успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип (које су држали Византинци), чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње Републике Македоније. Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом и Татарима. После Драгутинове смрти 1316. године дошао је у сукоб са краљем Мађарске Карлом Робертом (1310—1342) због заузимања поседа свог брата и тада је изгубио Мачву и Београд (1319), али је успео да задржи Рудник и Браничево. Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава[5]. Упоредо са тим, женидбама је успео да обезбеди освајања из успешних ратова са Византијом и Бугарима, док је сукоб са Татарима окончао слањем свог сина-наследника Стефана као таоца.
На унутрашњем плану је извршио промену са рашког скромног двора, церемонија и титула на византијско уређење[6] са раскошним двором[5]. Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и његова задужбина Бањска на простору његове државе односно манастирска црква у Хиландару ван његове државе. Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као Вардарски стил[7], развијала се и фортификациона архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем (мада има оних који то проширење приписују и Стефану Душану (краљ 1331—1346, цар 1346—1355)[8]). Због свог задужбинарског деловања је канонизован две и по године након смрти и проглашен Светим краљем[3], а његово житије је написао његов сарадник и каснији архиепископ српски Данило II (1324—1337)[3].
Женио се чак пет пута, последњи пут Симонидом 1299. године и из тих бракова је имао два сина Стефана и Константина и две ћерке Ану (Неду) и Царицу (Зорицу)[3]. Иако је значајно проширио и ојачао српску државу и увео византијско уређење у њу, није успео да консолидује унутрашње прилике у земљи, тако да је после његове смрти дошло до грађанског рата[5]. Против његовог законитог наследника и млађег сина Константина побунио се старији син Стефан (Ћоровић наводи да је Константин био старији[9]),а у борбе око престола се укључио и Драгутинов син Владислав који је према Дежевском споразуму из 1282.године требао да наследи Милутина[3]. Расуло у земљи је било толико да се поједина властела једноставно отцепила (као Бранивојевићи у Захумљу[3]), а банде пљачкаша су нападале чак и поворку која је преносила Милутиново тело у његову задужбину манастир Бањску[5].
Садржај
|
[уреди] Живот пре доласка на власт (1253—1282)
Милутин је на историјску сцену ступио је 1267. године, када је његов отац почео да прави планове о наслањању на Византију и одбацивању вазалних односа према Мађарима. Он је тада започео преговоре са византијским царем Михајлом VIII о женидби његове ћерке Ане за Милутина и о његовом именовању за наследника, уместо старијег сина и мађарског зета Драгутина. Преговори су отпочели и на челу византијске делегације се налазио Јован (XI) Век (васељенски патријарх 1275—1282), али је већ у самом старту дошло до размимоилажења у ставовима две стране, која је оличена у Пахимеровом згроженом опису српског двора и Драгутинове супруге, мађарске принцезе Катарине која је седела у старој хаљини и прела. Међутим интерес обе стране био је јачи од међусобних разлика, тако да се наставило са преговорима. Они су се на крају окончали неуспешно, поготово после Урошевог пораза и заробљавања од стране Мађара у Мачви 1268.године. Он је том приликом, да би био ослобођен, морао да Драгутина уздигне на ранг младог краља тј. престолонаследника и додели му област на управљање[9].
После овог пораза Срби прилазе широком савезу против Византије, а самог Уроша са власти 1276. године збацује Драгутин, победивши га, уз помоћ мађарских снага, код Гацког, после чега се Урош замонашио, а Драгутин је постао нови краљ. Сам процес је посредно подржала краљица Јелена која је после тога добила на управу Зету, Требиње, горњи Ибар и Плав, а претпоставља се да се слично понео и сам Милутин и да је том приликом добио одређене области на самосталну управу[3], док је једини који је после окончања борби устао против ове одлуке био српски архиепископ и Урошев пријатељ Јоаникије (1272—1276)[2], који се демонстративно повукао са свог положаја и последње године провео са бившим краљем који је умро 01.05.1277.године као монах Симон.
[уреди] Владавина
[уреди] Сабор у Дежеви и освајања (1282—1292)
Наслањање на Мађаре, неактивност према Бугарској у којој је беснео грађански рат, пораз од Византије и њен продор до Липљана створили су незадовољство међу српском властелом према краљу Драгутину. Његову владавину је додатно оптерећивала побуна и збацивање оца која је сматрана неморалном, а пресудна кап, која је искоришћена као повод за сазивање сабора, био је Драгутинов пад са коња при лову код Јелеча почетком 1282. године и тежа повреда ноге, која га је учинила готово непокретним на дуже време.
Сабор српске властеле је сазван у Дежеви и на њему је Драгутин предао власт свом млађем брату Милутину, док је за себе задржао области северно од Западне Мораве са Дабром, Рудником и областима око данашњих Ариља и Прибоја[3]. Сами извори о сабору су врло нејасни не зна се шта је тачно довело до њега односно да ли је властела приморала Драгутина на овај чин или је он схватио шта се спрема и самоиницијативно предао власт. Такође се не зна са сигурношћу ко је требало да наследи Милутина, али се сматра да је једна од саборских одлука била и да Милутина наслеђују Драгутинови, а не његови синови[3].
Милутин је наследио и братовљево учешће у великом савезу који је формирао краљ обеју Сицилија Карло I са циљем рушења византијског цара Михахјла VIII и обнове Латинског царства које је Михајло срушио 1261. године. Савез, који је настајао још 1267. године када је Михајло покушао да у Урошу I пронађе савезника, достигао је врхунац почетком осме деценије XIII века када је, после смрти папе Николе III (1277—1280) који је подржавао Михајла VIII и Лионску унију, нови папа постао Карлов човек Мартин IV (1281—1285). Око Карла I у њему су се, поред Драгутина односно Милутина, нашли[6]:
- Филип Куртене, син Балдуина II (1228—1261) и титуларни латински цар
- Млетачка република, која је до 1279. године била на Михајловој страни (тј. имала са њим закључено примирје)
- Јован I Анђео, ванбрачни син епирског деспота Михајла II (1237—1271) и владар Тесалије
- Георгије I Тертер, бугарски цар који је срушио провизантијског Јована Асена II (III) (1279—1280)
док је сам папа Мартин дао савезу својеврстан благослов, проклевши Михајла VIII који је прихватио унију као шизматика и забранивши католичким владарима да сарађују са њим. План је био да Милутин и Јован ударе на Македонију, а да Карло, Филип и Млечани ударе на сам Цариград.
[уреди] Освајања по Византији
У склопу овог савеза је ратна дејства 1281. године отпочео Драгутин, али су она, после почетних успеха, окончана јаком византијском контраофанзивом. Исте године када је преузео власт Милутин у сарадњи са некадашњим византијским властелином Котаницом продире на југ и заузима оба (Горњи и Доњи) Полога (област око Тетова), Скопље, Овче Поље, Злетово и Пијанец (Пијанац[10], горњи слив Брегалнице око данашњег Делчева). Паралелно са његовим нападима са југа је на Византију ударио Јован I Анђел који је такође имао значајнијих успеха. Међутим, кључни фактор ове коалиције били су Напуљски Анжујци и док су Милутин и Јован напредовали на Балканском полуострву, на Апенинском је уз логистичку и финансијску помоћ Византије дошло 31. 03. 1282. године до велике народне побуне познате као Сицилијанско вечерње, која је довела до протеривања Анжујаца са Сицилије и доласка снага Петра III Арагонског (1276—1285) на њу, приморавши Карла I да своје снаге спремљене за удар на Византију, окрене сукобу са краљевином Арагон и одбрану преосталих поседа. Овим потезом је Михајло VIII успео да уништи анжујску Краљевину обеју Сицилија и трајно је онеспособи за дејство на Балкану. Са друге стране Јадрана, освајања су приближила Милутина и Јована и они су исте године учврстили свој савез удајом Јованове ћерке непознатог имена за Милутина, који је по ступању на престо отерао своју прву супругу Јелену.
После слома Карловог савеза, Михајло VIII се окренуо сређивању прилика на Балканском полуострву подигавши велику најамничку војску којом је планирао да сузбије Милутина и Јована. Међутим на почетку тог похода 11. 12. 1282.године недалеко од Родоста (Илаигита[10], турски назив је Текирдаг) Михајло умире, а команду над војском преузима његов син и наследник Андроник II[11].Он је без обзира на очеву смрт наставио поход, али га није сам повео, већ је на Србију послао најамљене Татаре у пљачкашки, а не у освајачки поход[3]. Без обзира на то, Татари су представљали озбиљану војну снагу и Милутин се повукао пред њима, а њихови пљачкашки одреди су продрли до Липљана и Призрена. Њихово напредовање је зауставио набујали Бели Дрим у коме се део војске предвођен Чрноглавом подавио покушавајући да га преплива на коњима, док је сам вођа успео да га пређе, али је убијен у сукобу са српским одредима, а његова глава је натакнута на колац и послата Милутину[10]. После тога су се други пљачкашки одреди повукли назад у Византију[9].
Након њиховог повлачења, Милутину се у борби придружује и Драгутин са својим снагама и они заједнички започињу нови продор дубоко у Византију 1283. године, дочекавши Божић код Насуда[10] (Науса[12]). Њихове снаге продиру у струмску и серску област, код Христопоља избијају на Егејско море и Свету Гору, али те области не заузимају трајно, већ се после продора повлаче на зимовање у централној Македонији. Драгутин се после тога враћа у своју област, а Милутин наредне године самостално наставља офанзиву. Он током 1284. године заузима Дебар, Кичево и Пореч(е)[3], чиме је овладао западном Македонијом и севером данашње Албаније и померио границе краљевине Србије на југ пред византијска утврђења Струмицу, Прилеп, Охрид и Кроју[9]. Током ове акције, Милутин није само упао у Византију, већ је продро и у државу свог бившег таста односно Тесалију. Овим се завршавају Милутинова трајна ширења ка југу, сви продори у Византију које он буде направио после 1284. године постићи ће само признавање освајања начињених током прве три године његове владавине.
Током ове три године освајачких ратова, Милутин је успео да промени три супруге. Прво је 1282. године по преузимању власти, своју прву супругу Јелену, која је највероватније била ћерка неког српског велможе, заменио ћерком свог савезника Јована Анђела. Са њом је добио сина Константина[9], али ју је већ 1283. године вратио оцу и оженио се рођеном сестром мађарског краља Владислава IV Куманца и Драгутинове супруге Катарине Јелисаветом, која је у то доба била монахиња. У браку са њом добио је ћерку Царицу (Зорицу)[9], али се тај брак окончао већ 1284. године, када се Милутин оженио ћерком бугарског цара Георгија Тертера Аном, са којом је остао у браку до 1299. године и са којом је добио сина Стефана[9][2] (други аутори наводе да је Стефан био старији од Константина тј. да је рођен у првом Милутиновом браку са Јеленом[3][11][1]) и ћерку Ану (Неду).
[уреди] Борбе са Бугарима и Татарима
У то време је мађарски краљ Владислав IV предао Драгутину на управу Мачву са Београдом и области Соли и Усору на тлу данашњих северних делова Босне и Херцеговине и он је у њима самостално владао називајући се сремским краљем. Истовремено се криза коју су Татари створили у Бугарској повећавала, а један од њених показатеља било је и практично осамостаљивање појединих великаша. Тако су Дрман и Куделин Браничевску област претворили у својеврсно разбојничко легло из кога су узнемиравали суседне области којима су владали Драгутин и краљ Мађарске Владислав. Мађари су покушали 1285. године да их сузбију, али су у претрпели пораз у Горњачкој клисури у покушају да се пробију до Ждрела (13km југоисточно од Петровца [13]), у коме су се њих двојица утврдили. После њих је и Драгутин покушао да их сузбије, али је и он тешко поражен. О тежини пораза сведоче и наводи да су бугарски великаши после тога кренули у освајачку контраофанзиву. Њихов продор приморао је Драгутина да позове свог брата у помоћ и они су се састали у Мачковцу на Морави договоривши се о заједничкој акцији. Њихове здружене снаге сломиле су отпор Дрмана и Куделина, заузеле Ждрело, а потом и целу Браничевску област са истоименим градом и Кучевом која је ушла у састав Драгутинове државе[9][2].
Највероватније је заузимање Браничева покренуло видинског кнеза Шишмана, који је попут Дрмана и Куделина био татарски вазал, да на челу татарских пљачкашких одреда продре у краљевину Србију. Они су продрли дубоко, чак до Пећи односно Хвосна и један од циљева им је била и пљачкање манастира светих Апостола код Пећи (Пећка Патријаршија), али их је у томе омела јача срспка војска која се изненада појавила са југа и сузбила их[9], мада Данило Пећки у свом житију наводи да је Шишманове снаге одбило Божије знамење страха[10]. Само датовање овог Шишмановог похода, као и његови мотиви нису познати, али се сматра да је до њега дошло после 1291.године као реакција на заузеће Браничева. Српске снаге се нису зауставиле на заустављању продора, већ су се покренуле у контраофанзиву и протерале Шишманове снаге до самог Видина који је том приликом заузет, а сам Шишман се спасао прешавши у чамцу Дунав. Милутин је првобитно планирао да поруши Видински Град[10], али је ипак прихватио преговоре које му је понудио сам Шишман речима:
| “ | Господине мој, славни краљу, одврати јарост гнева твога од мене, јер што сам учинио, према мојим делима ово све дође на мене. Но нећу наставити ка овом да имам такву злу мисао у срцу моме.Прими ме као једнога од вазљубљених твојих, са клетвом изрекавши, да до издисања мога нећу више погрешити твојој вољи | ” |
Њих двојица су склопили мир по коме је Шишману враћен Видин и његова област коју је освојио Милутин, а он се заузврат оженио ћерком српског великог жупана Драгоша и постао Милутинов вазал[9].
Протеривање Дрмана и Куделина, који су пред Србима побегли свом de jure суверену татарском кану Ногају (?—1299), као и Шишманово признавање српске врховне власти уместо татарске, покренули су Ногаја да се окрене збивањима на Балканском полуострву и утврди своје позиције на њему. Он је због тога покренуо велику војску ка Србији са циљем да се разрачуна са Милутином и његовом офанзивом. Краљ Србије је био свестан Ногајеве војне надмоћи, због чега му је у сусрет уместо војске, послао посланике да преговарају о склапању мира. Ногај је његове посланике примио и сагласио се са њима о склапању мира којим је признато уз Милутиново обећање да су његове акције против бугарских великаша биле дефанзивног карактера и да он не планира да се проширује на исток на рачун других Ногајевих бугарских вазала. Сам кан је са своје стране тражио од Милутина таоце који ће гарант да ће се Милутин придржавати уговорених обавеза, што је краљ Србије испунио пославши кану свог сина Стефана и децу својих виђенијих великаша, тако да је 1292. године између њих закључен мировни уговор који су испоштовали обојица[9]. Ногајеви мотиви за склапање овако повољног мира са Србијом у позицији јасне војне надмоћи нису познати, али је највероватније да он сам није био претерано заинтересован за Балканско полуострво и ширење на њему.
[уреди] Нови напади на Византију и склапање мира (1292—1301)
У доба српских сукоба са Бугарима и Татарима, на јужним деловима западног Балкана дошло је до напредовања византијских снага и потискивања преосталих државица на простору данашње Грчке. Анжујци су настављали своју офанзивну политику ка Византији преко Филипа I Тарентског (1294— 1332) сина Карла II Напуљског (1285— 1309) који је од 1294. године био носилац права латинских царева и Карла Валое, брата француског краља Филипа IV Лепог (1285— 1314). Филип је полажући права на простор некадашњег Латинског царства и његових вазала преузео преостале Анжујске поседе на Балканском полуострву и женидбом са ћерком епирског деспота Нићифора I (1271— 1296) ојачао свој положај задобивши и градове у Етолији. Истовремено је између владара Тесалије и Епира владала затегнутост коју су искористили Византинци и 1290. године[6] или око 1295. године[9] заузели Драч, чиме су поново избили на Јадранско море одузевши Анжујцима значајну базу за операције на Балканском полуострву. Повезивање Епирске деспотовине са Филипом покренуло је 1295. године отворени рат са Тесалијом у коме је деспотовина сузбијена и била приморана да затражи византијску помоћ. Већ наредне године умиру и владар Епира Нићифор I и Тесалије Јован I, бивши таст краља Милутина, а власт у Епиру преузима Нићифорова удовица Ана и византофилска струја у држави, што додатно ојачава Византијске позиције у западним деловима данашње Грчке[6].
Од почетка Милутинове владавине 1282. године, српски одреди у мањем или већем обиму нису престајали да упадају у Византију и узнемиравају њене пограничне области[6]. Иако су акције већег обима, односно освајачке природе посустале након 1284. године, Милутин се није одрекао напредовања ка југу. Након смиривања ситуације на источним границама 1292. године и дешавања која су потом уследила у Епиру и Тесалији, српски краљ покреће 1296. године нови поход на Византију и током њега српска војска успева да заузме византијски Драч[6].
Нови продор Срба и губитак Драча, доводе 1297. године до велике офанзиве на Србију на чијем се челу нашао искусни војсковођа Михајло Главас. Међутим и овај поход није постигао жељени успех, после чега се приступило преговорима о миру између две монархије. Византији је са једне стране био неопходан мир односно савез са Србијом да би могла да среди прилике како на Балканском полуострву, тако и у Малој Азији у којој су турски емирати били у сталној офанзиви, тако да је већ око 1300. године, скоро цела Мала Азија осим неких већих, махом приобалних, утврђених градова (Никеја, Никомедија, Бруса, Сард, Филаделфија, Магнезија, Хераклеја, Смирна, Фокеја,…) била у њиховим рукама. Милутину је био потребан мир да би могао да среди прилике у сопственој држави, тачније да у своју корист реши предстојећи сукоб са братом Драгутином о томе ко ће наследити Милутина, пошто је према једној од одредби Дежевског уговора то требало да буде Драгутинов син, док се Милутин спремао да своју државу остави свом сину Стефану који се 1299. године[2] вратио из татарског заточеништва[6].
[уреди] Преговори са Византијом и женидба са Симонидом
Због тога су 1297. године отпочели преговори о склапању мира и савезништва, између Милутина са једне и Андроника II са друге стране, које би требало да учврсти брак српског краља са византијском принцезом. На челу византијског преговарачког тима налазио се Теодор Метохит који је од почетка преговора до њиховог окончања у пролеће 1299. године пет пута долазио у краљевину Србију. Основу уговора чинило је византијско признање српских освајања северно од линије Кроја—Охрид—Штип—Прилеп која су постигнута до 1284. године као мираза уз једну византијску принцезу која би постала нова Милутинова супруга. Андроник II је прво понудио своју сестру Евдокију која је била удовица трапезунтског цара Јована II (1280—1297) .Међутим она је одбила да се уда у једну <